srijeda, 08.11.2006.

Psovke, cekavci, razočaranja, iznenađenja, etc.

Dakle, psovke. Jako je malo ljudi koje nikad nisam čula da prostače. A takve bi ljude cijenila. Ja ne prostačim jer ne mogu, jednostavno mi je to tako u krvi. I na to sam ponosna. Doduše, sestra(e) mi prostači(e), roditelji (jako rijetko), a i šira rodbina. I to je jednostavno ne volim. Ne volim čuti da ljudi prostače. Nije mi baš doduše ni predrago čuti da se ljudi u mojoj blizini ustručavaju psovat. Doduše, bolje igdje nego nigdje, ali to ne pravi baš neku razliku, jer će ta osoba opet prostačit, čula ju ja ili ne. To bi ukratko bilo moje mišljenje o psovkama i ljudima koji psuju (prostače).

Cekavci. Ah, cekavci. Kompliciran razred. Vrlo kompliciran. Ima jako dragih ljudi, za koje ja znam da su jako dragi. Ima ih za koje mislim da su umišljeni. Ima onih o kojima uopće nemam mišljenje. Ima ih koje baš i ne volim, a tek sam neki dan skužila da ih uopće ne poznam, nego su to samo moje predasude temeljene na izgledu. Ima slatkih, i to se mora priznat... Ima ih za koje sam mislila da su sa svima super, kako im je život skroz OK, a i tu sam se nažalost prevarila. Za neke od ovih spoznaja mogu "kriviti" blog.hr, još preciznije, što je ironično, tipa koji preko bloga vrijeđa jednu curu koju bi mogla nazvat prijateljicom. I stvarno mi nije drago.

Eh, pa ljudi moji, to je ukratko ono što sam ja htjela ispričat.

Ljubim vas i pozdrav do slijedećeg puta! Drž'te se!

Kate

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.